чўзди. Ултон нима қилишини билмай узалди. Опа унинг манглайидан
“чўлп” ўпиб, кифтини силади. Кейин негадир йиғламсираб Баҳорга
интилди...
... уни роса “шимиб”, қўлларини қисди.
– Бахтли бўлинглар! Худо урсин агар, чин кўнглимдан
айтаётибман.
– Раҳмат, опа, – деди Баҳор. Ултоннинг наздида, келиннинг ҳам
овозида йиғи бордек туюлди.
Сўнг бошини эгди-да, ичида кулумсиради: “Худо урсин агар...
Атеистнинг қасами эмас...”
Ниҳоят (икки бор суратга тушгач), Эгамқулова тисланиб-бурилиб
яна микрофон қошига борди.
– Шуларнинг бахти учун... ана шу ичимликлардан оз-оз
олишларингни сўрайман!
– Ура! Ибрат! Ибрат кўрсатилсин! – Мунди дарҳол бир пиёлани
ароққа тўлдириб, унга етказди. – Қани, оқ қилиб берсинлар!
– Ҳе, уйингиз буғдойга тўлсин.
– Тўлсин, опажон! Жўжабирдай жонман!
Эгамқулова бир қултум ичиб:
– Ўртоқлар! Даврани оборишни журналист укамиз Собиржон
286
Тоҳировичга топшираман! – деди.
Собиржон:
– Раҳмат, – дея микрофонни таглиги билан кўтариб, адоққа кетди.
Ултон гангиб, қайси ичимликни очишни ўйлар экан, санъатчилар
ўрнашган сўридан тушиб-йўртиб келган Наби:
– Поздравляю! – деб қўлларини кўксига қўйди. Кейин: – Сиз
яхшими, янгабой? – деб Дунёдан ҳол сўради.
Дунёнинг ўрнига Баҳор жавоб берди.
– Сиз сўрагандан бери.
– Э, нима айб қипмиз, опажон? – Наби ўриндиққа тиззалаб чўкди.
– Юз сўмлик пул бўп кетдинг-ку!
– Ҳў-ў! – Наби ҳам ширакайф эди. Кафтлари билан бошини
ушлади. – Янгаям биладилар-ку?... Тоғда қўтон номи борки, барини
кўриб келдик. Қиш яқин... – Кейин дастурхонга тикилди-да: – Оббо! –
Do'stlaringiz bilan baham: |