қовуштириб бош эгди.
– Хуш кепсизлар. – Сўнг Абдуқаюмга маъноли тикилди. – Arap
муддао ўша... ўтиришга...
– Ҳа-ҳа, албатта, – деди Абдуқаюм. Ва супага сакраб чиқди-да,
уйчага кириб кетди.
Чол устун томонга четланди.
– Марҳабо. – Сўнг айвонга тўшоғлик шолча устидаги исқирт
кўрпачага кўз ташлаб: – Ҳозир, ҳозир... – деди.
Ҳақиқатан ҳам Абдуқаюм битта қизил духоба кўрпача опчиқиб,
“исқирт”га ёндош тўшади. Кейин қўлларини қовуштириб марҳамат
дейишга чоғланар экан, Дунё:
– Юр энди, – дея зинадан кўтарилди. Туфлисини ечиб, духобага
ўтди.
Баҳор ҳам этакларини чимдиб кўтариб чиқиб, дугонасининг ёнига
борди. Ўтиришди. Ниҳоят Ултон ҳам уларга эргашди ва нақ шолчага
чордона қуриб олди.
Абдуқаюм қийналиб-қипсиниб, унинг ёнига тиз чўкди. Ботир
пастда қолиб, тағин чўнқайди.
Оқибат домла ҳам “исқирт”га чўк тушиб ва этакларини
тиззаларига ёпиб, бош эгди-да, тағин Абдуқаюмга ҳалигидай боқди.
– Уф, – деб юборди шунда Дунё ва чолдан дангал сўради: – Отахон,
нимага бу қабристон... мунча хароб? Қарамайсизларми?
272
– Қараш мумкин, – жавоб берди домла. – Лекин қўрқамиз, қизим.
– Кимдан?
Чол шикаста табассум қилди.
– Супуриб қўйсак ҳам... уришадилар. “Намозхонлар кела
бошладими?” деб. – Кейин ўзи ўтирган кўрпача четини чимдиб ушлади.
– Шуни тўшаб қўямиз... Йўғасам анавиндай духобадан ҳам бир-иккита
бор. Мурдани ётқизиб келганлар ташлаб кетишган. Савобталаблар...
– Шуниям-а? – сўради Дунё ўзлари ўтирган якандозни бармоғи
билан кўрсатиб.
Баҳор эса кўзлари каттариб Ултонга қаради.
Иккисиям дарҳол туриб кетадигандек.
Do'stlaringiz bilan baham: |