ёпирилиб бораётган ўқувчилар қатори шаҳдам одим отди. Ва кабинадан
тушаётган дала бригадири Тиркашга: – Оға, бир минут кутасиз! – деди.
Бу йигит – Эргаш чўлиқнинг акаси эди.
– Ҳе, сизга ўзимиз ёзиб қўямиз! – деб кўришди у. – Бир тонна
етадими?
– Раҳмат, – деди Ултон.
– Шошманг йўғасам... Сиз уйга бориб, ул-бул қилиб чиққунча, биз
ярим йўлга етамиз! Мен йигирма минутдан кейин қайтиб келаман.
– Ўзи, қаерга борасизлар?
– Ана, Қурисойга!
– Унда мен пиёда бораман.
Ўша сой Ултонларнинг уйи ортидан бошланадиган тўрт-беш
тепаликдан кейин келар эди.
– Ихтиёрингиз.
Ултон иҳота тошлардан ошиб ўтиб, тиканзорга тушди.
Кулбасига етавериб, Гижингтойни ўрнида кўрмади ва сал ҳайрон
бўлди: “Оптушиб боғлашганми? – деб ўйлади. – Ҳим, мениям
кутишган...”
Ултон йирик-йирик одим отиб, шунинг учун чайқалиб-чайқалиб
ёнбағирдан энаркан, уйларидан берироқда таёғига иягини тираб қараб
турган отасини кўрди...
– Ассалом айлайкум!
Бобо таёқни елкасига суяб, ўғли билан қўш қўллаб кўришди-да,
бўйнини гаж қилиб:
401
– “Скори”дан тушганингни кўриб чиқдим. – деди. – Ҳа, яхши дам
олдингларми?
– Ҳа, – Ултон чолга қарамай, қуйига – иморат айвонига тикилди.
– Меҳмонлар ҳалиям кўп-у?
– Худога шукур, яна келишади, – деди чол. – Қуллуқ бўлсинга...
– Ота, биз пичанга кетяпмиз.
– Сизни озод қилса бўларди-ку?
– Нега энди... Менинг улардан нимам ортиқ? – Ултон шу
фурсатдан фойдаланиб отасига кўз тикди-ю, бир тўсиқдан ошгандай
бўлиб сигарет тутатди.
– Бу гапингиз ҳам ўринли.
Do'stlaringiz bilan baham: |