ҳамма хурсанд! Анави меҳмонлар ҳам яйраб ўтиришипти! – Зокир
Ўриновлар ққаторининг четида бетма-бет ўтириб бир-бирига гап
бераётган дардабар ўрисларга ишора қилди.
Уларнинг қошида қўлларини орқага қилиб турган Баҳром милиса
дарҳол биттасининг елкасига қўлини қўйиб, Қўчқоровга қаратди.
– Аммо-лекин, ўртоқлар! – давом этди Тўқлибой Қўчқоров. – Бу
даврада мендан хурсандроқ киши бўлмаса керак, деб ўйлайман! –
Қийқириқ, чапак бўлиб кетди. – Ҳозир... Бунинг сабаби шундаки,
буларнинг ҳар иккиси ҳам – Ултонбек ҳам, Баҳорой ҳам менинг
ўқувчиларим! – Яна чапаклар. – Хўш ҳозирги вақтда таълим-тарбия
ишлари оқсаб қолаётир, ўқувчиларнинг савияси паст, деган гапларни
тез-тез эшитишга тўғри келади... Шундай эмасми, ўртоқ Зокир
Ўринович?
Зокир аканинг кайфи жойида, аммо кўзларини чақчайтириб
турарди.
– Шундай, ўртоқ Қўчқоров! – деди.
– Раҳмат... Лекин шуниси қизиқки, Ултонбой билан Баҳорой ўқиб
юрган чоғларда ҳам худди шундай гапларни эшитар эдик. Шундай
эмасми?
Узоқ Тўлаганов йўталиб қолди:
– Шундай-шундай! – деди.
– Демоқчиманки, биз ҳамма вақт... ҳаётга ташна бўлиб яшаймиз?
Талабимиз кундан кунга оша боради... Бу – бир жиҳатдан яхши! “Ҳаёт
шу экан-да”, деб хотиржамликка берилиш тўхтаб қолишдан нишона.
300
– Тўғри, тўғри!
–Энди... – Қўчқоров пиёлани қўлига олиши ҳамон бутун давра
оёққа турди. – Азиз меҳмонлар! – дея (юк машинаси устида тургандек)
мурожаат қилди у. – Шуларнинг бахтли... мана шундай гўзал онлари
беҳисоб бўлсин! Бизга ўхшаганлар ҳам ўша онлардан баҳраманд бўлиб,
буларнинг дуойи жонини қилиб юрайлик! – Шу пайт Бўтабой Сўпи унга
Do'stlaringiz bilan baham: |