Qissa ua h ik o y a L a r sharq* n a sh riy ot-m a tba a

S a y d a h m a d to m in g baland,
T o m in g d a n n a m in g baland.
Y ig itla rg a qo'l q o'ygan,
P a d a rin g g a m in g la ’n a t!
B a x m a l p o 's tin o g 'ir deb
O tga solgan S a y d a h m a d .
« Y ig itn i b iz beram iz» deb.
X a tg a solgan S a y d a h m a d .
A ssa lo m -u a la y k u m ,
O m o n m isiz, ellikboshi?
M a rd ik o r n i m en beray, deb,
Q o'l q o 'y d in g iz, ellikboshi.
196

---

B iz la r n i olib p u lla rg a so tg a n
X o tin taloq ellikboshi!..
K a tta boyonlar, chor h u k u m at v ak illarid an
boshlab ellikboshilarga qad ar barchasi ishga tu s h a ­
di.
Olovi ko‘ksiga tiqilib tu rg a n b ir yonar to g ‘day 
Toshkent chayqalib ketadi, bird an g ‘azabi yoriladi.
E rtalab b arv aq t baqqoldan beda olish uchun 
B alandm achitga tu sh am an . G uzar asabiy, se rg ‘al- 
va. X alq S hayxantovurdan, Sebzordan, K o‘kchadan 
Olmazor tom on oqmoqda. X o tin lar oq poshshoni 
q a rg ‘ab, dod-faryod bilan yigTab e rla r bilan birga 
borm oqdalar.
Do‘konini shoshilinch yig ‘ish tira y o tg a n baqqol­
dan y alin ib -y o lv o rib olgan t o ‘r t bog* bedani 
yelkam ga tash lab , uyga yuguram an.
O tning oxu rig a bedani ir g ‘itam an-da, eshikka 
otilam an. K ir yuvib o‘tirg a n onam orqam dan 
qichqiradi:
— Y ana qayerga, daydi, otn in g ta g in i tozala- 
m aysanm i?
Javob berm asdan ko‘chaga chopaman.
Olmazor ko‘chasida ketm a-ket borgan sari qalin- 
lashib ketayotgan to ‘da-to ‘da odam lar orasidan goh 
yugurib, goh tez-tez y u rib o‘sha yerdagi oq uyga — 
p o litsiy a m ahkam asiga y etam an . Odam qalin. 
Olomon g ‘azabda. M ahkam aning keng bog‘-hov- 
lisin in g yashil bo‘yoq bilan sirlan g an pan jaralarig a 
yopishgan odam lar g ‘azablanib qichqiradilar:
— La’n a ti zolim lar, berm aym iz bolalarim izni! 
N ekalay yo‘qolsin!
— Ju v o n m arg boTsin, dod dastidan! — jabr- 
zulm ga q arshi dadil qichqirishadi ayollar.
A yollarning y ig ‘i-sig ‘isi, q a rg ‘ish aralash faryo- 
di, erla rn in g so‘k ish -la’n a tla sh la ri yer-u ko‘kka 
sig ‘m aydigan vahim ali, suronli, zo‘r isyon.
M ahkam aning d erazalarid an , eshigidan ra n g la ri 
o‘chgan, y u zlari vahim adan bujm aygan to ‘rtta - 
beshta m irshab ko‘rin ad i.
197

---

— Yo'qol, g u m ro h lar, la ’natilar! — tu p u g in i 
sachratib qichqiradi m irshablar.
U larni hech kim pisand qilm aydi. E rlar, x o tin ­
la r g ‘azab bilan, hayqiriq, suron bilan pan jaran i 
q a rsilla tib yorib m ahkam aning keng hovlisiga 
k irad ilar, derazalarg a, m irshablarga hech nim adan 
tap to rtm asd an tosh o tad ilar. M irshablar qo‘rqib 
ichkariga yash irin ish adi va panada tu rib o‘q uzadi- 
lar. Olomon biroz chekinadi, ammo bird an qahr- 
g ‘azabi ortib yana hayajonga keladi, ta g ‘in duv 
qaytib, olg‘a su rilad i. X alq to ‘lqini qaynaydi. 
B oshlaridan oyoqlariga qadar chang bosgan eski- 
tu sk i p aran jilard a x o tin lar, b a ’zilarinin g chach- 
vonlari orqaga tash lan g an , y u zlari ochiq.
— X oinlar! M uttaham lar! Oq poshshoga o ‘lim! 
Zolim larni yanchib tashlaym iz! — qichqiradi omma 
g ‘alayonda.
Zolim ligi b ilan m a sh h u r M ochalov degan 
p olitsm eyster eshikni ochib tash q arig a chiqadi, u 
g ‘azabda tu rg a n xalq q arsh isid a oqarib ketadi-da, 
shoshilgancha o‘zini ichk arig a oladi, eshikni taqqa 
yopadi.
Eski sh ah arlik larn in g ham m asi un i yaxshi ta- 
niydi. K o‘rin ish i joyida, pogonlari sav latli, u stid a 
yaxshi form a, keng yag ‘rin li, shop m o‘ylov, lekin 
qip-qizil yuzidan zah ar tom gan, ham isha qovog‘i 
soliq, badjahl Mochalov ko ‘chada y u rg an d a q a rila r, 
yoshlar, baqqollar, sav d og arlar, sam ovarchilar, 
ishqilib duch kelgan h a r kim sa qo‘rqa-pisa darro v
salom beradi. Doimo qo‘lida uchi ingichka m axsus 
qam chi. Mabodo birov g ‘ing degudek bo‘lsa, qam- 
chini bilan s h a rt-s h u rt urib savaydi. Bu ish g a u 
m isli yo‘q m o h ir. A g ar b iro v b ilm asdan m i, 
ko ‘rm asd an m i salom berm ay o ‘tib k etsa ham 
« Q izingni...» deb savab qoladi. (C horizm ning 
ashaddiy iti edi u.) Men u n i ju d a yaxshi bilam an, 
ko'chada uch ratgan im da b ir zum to ‘xtab qotam an- 
da, «assalom» deym an, lekin ichim da-ku, astoydil 
so‘kam an o‘zini.
Ommaning isyoni borgan sari toshadi, mahka-
198

---

m ani xalq q a ttiq toshbo‘ronga tu tib , ham m a de- 
ra zalarn i sin d irad i. To‘satd a n yangi sh ah a r tom on­
dan qilich taqqan otliq kazak so ld atlar yetib kela­
di. Mochalov u la rn i shoshilinch ravishda chaqirib 
olgan. Q ilichlarini qinidan su g ‘urib kazaklar b ir­
dan xalq u stig a b o stirib keladi. T a rs-tu rs o‘q otib, 
olomonni haydaydi. X o tin larn in g yonib q a rg ‘ash- 
la ri, y ig ‘ila ri, e rk a k larn in g kin li h ay q iriq lari, 
so ‘k ish la ri y an g ray d i. Y iq ilg an lar, y a ra d o rla r, 
o‘lg an lar ko ‘p. X alq noiloj, xalq qurolsiz. B a’zi b ir 
y o sh larn in g qo‘lid a pich o q lar y a ltira b k etad i. 
Olomonning zich to ‘dasi buziladi, men y ig ‘lab, 
m ahkam a bog‘idan chiqam an, xalq bilan birg a 
chekinam an. P olitsiya qo‘zg‘olonni d ah sh atli va 
sh afq atsiz rav ish d a bosadi.
Uyda oyimga, buvim ga, qo‘sh n ilarg a ko‘rgan- 
larim n i b a tafsil aytam an. M ahalla ahli, x o tin lar, 
e rla r fa q a t shu d ah sh atli voqea u stid a gap yuri- 
tish a d i. H am m a iztiro bd a. G ubernator oq posh­
shoga te leg ram m a qoqib ijo z a t so ‘ra g a n m ish , 
« sartlarn i qonga g ‘arq qilam an, sh ah arn i o ‘rab, kul 
tepaga ay lan tiram an» , deganm ish, kabi xilm a-xil 
m ish m ish lar...
D evordan R ohat kelinoyi ko‘rinadi:
— G ‘affo rin g iz ko‘chadan yana gap topib keldi. 
T oshkentni zam barakka tu tish a rm ish . Sho‘rim iz 
q u rsin , nim a qildik? — deydi u ran g i o‘chgan 
holda.
Buvim ayvonda ko‘rpa-yostiq qilib cho‘zilib 
yotibdi, u ikki-uch oydan buyon bem or — falaj 
bo‘lib qolgan.
— Dalaga jo ‘naganim iz m a’qul edi-yu, — deydi 
buvim oyimga qarab, — ot-ulov qani, u yerda osh- 
nonning iloji yo‘q. Q arindoshlar xohlaydim i, xohla- 
m a y d im i... 
0 ‘zim ni 
y o tish im , 
ahvolim
bu, 
T oshkentni o‘t olsa ham o‘tiram iz-d a, na chora?..
— Yo‘q, tavakkal! — deydi onam. — OTdimi, 
h u k u m at ozgina to ‘polon uchun shunday shahri 
azim ga o‘t qo‘ydirsa.
— X av f-x atar ju d a k a tta , — deydi buvim ning
199

---

yonida o 'tirg a n U zun S ara, — boyonlar, qorni kat- 
ta la r aravada, otda, izvoshda sekin-sekin bog‘lari- 
ga, dalalariga jo ‘nab qolishyapti, qiyin-qiyin kam- 
b ag‘allarg a qiyin. T oshkentni o‘t olsa ham , yer 
y u tsa ham cho‘kib o‘tirav eram iz.
— Ha, boshga kelganni ko‘z ko‘rad i. K o‘pga 
kelgan to ‘y-da, — deydi qo‘shni kam pir.
Uzoq h asratlash ib , qo‘sh n ila r b irin -sirin u y la ri­
ga tarq alish ad i.
K echqurun men g u zard an aylanib kelam an. 
G uzarda xalq a w a lg id a n siyrak, baqqollar unda- 
bunda. Lekin Y usuf g aran g bemalol bedasini sotib 
o‘tirib d i. Q aydandir halloslaganicha T u rg ‘un yetib 
keladi.
— K o‘rin m a d in g , M usavoy, ju d a t o ‘polon 
bo‘ldi-da.
— Eh-e, — deym an jid d iy tu sd a, — avji 
to ‘polonda men o‘sh atd a edim, izladim seni, top- 
m adim -ku?
— H a, keyinroq borib qoldim, — deydi T u rg ‘un 
chakkasini qashib. — Lekin x o tin la r bo‘sh kelma- 
di. Ik k ita ayolga o‘q tegib, qonga belanib qolishdi. 
H a, o‘zim aniq ko‘rdim . X alq m ajaqlandi, ko ‘plari 
o tlarn in g tuy o q lari ostida mayib boTdi. 0 ‘qqa uch- 
g an lar ozmunchami!
Men qovog‘im soliq, x afa holda deyman:
— T oshkentga o ‘t q o 'y ish arm ish , ro stm ik an bu 
gaplar, T u rg 'u n ?
— E, m ish-m ish gap, — javob beradi T u rg ‘un 
k a tta lard ay . — Boylar, sh ah ard an bo sh larin i olib 
qochyapti, payqadim . Dadam boTsa uyda o‘tirib , 
nuqul namoz o‘qiydi, yigTab, allanim a duolarni 
pichirlaydi, xudoga sigTnadi. B achchag‘a r m ir­
shablar a w a lg id a n b a tta r q u tu ry a p ti. X ullas, zulm 
oshdi, jon halqu m g a keld i, o ‘rto q . Toqqam i, 
dashtgam i ketm aym izm i? Nima deysan? Beg‘al- 
vagina yurardik-da?
— E, ovsar, joning shirin-a? Y u rtg a kelgan 
jafo n i b irg a to rtam iz, — deym an T u rg ‘unga.
Shu topda g u rs-g u rs qadam tash lab b ir to ‘da
200

---

piyoda so ld atlar aravag a o rtg an zam baraklar bilan 
Eski sh ah a r tom onga o‘tib ketadi.
G uzardagi odam larning qovoqlari soliq, jim
o‘tira d ila r. B izlar ham ch u rq etm ay uyga jo ‘nay- 
miz.
K o‘rg an larim n i onam ga b ir-b ir aytam an.
— Olio taoloning o ‘zi rahm qilsin, boshim izdan 
k u lfa tla rn i d a f qilsin! — deydi onam uzu n uh tor- 
tib .
G ‘a ffo r aka ovozini baland qo‘yib hovlisidan 
gapiradi:
— Qo‘rq m an g lar, ham m asi po‘pisa. H ukum at 
o ‘ldim i, T oshkentday sh ah ri azim ni kuydiradim i? 
0 ‘zigayam sh ah a r kerak!
Biz biroz tinchlanam iz. A sta, uzoq gaplashib 
o‘tiram iz . K o‘rp a la rn i endigina yoyib, yotishga 
tay y o rlan ar ekanm iz, dadam kirib keladi. Oyim va 
men ko‘rg an , esh itg an larim izn i aytam iz. Dadam 
jim , so‘zsiz yerga qarab uzoq o‘tirad i.
— S h ah ar juda x av f-x atard a, sab r qilam iz, 
ta v ak k a l... — deydi sekin.
*
*
*
Eski sh ah ardag i m ash h u r xonaqoga so ldatlar 
to ‘plangan. E rtasi soat o ‘n bir-o ‘n ik k ilard a u 
y erga T u rg ‘un ikkalam iz qo‘rqa-pisa boram iz. 
S old atlar u yoq-bu yoqqa yu rib tu rish ib d i. Sekin 
qochamiz.
X o tirim d a yo‘q, so ld atlar ikki-uch kundan keyin 
Y angi sh ah arg a qaytib ketd i chog‘i.
N ik o lay n in g a y tg a n i bo ‘lad i. 0 ‘r t a Osiyo 
x alq larin in g y ig itla ri, kam bag‘al m ehnatkashlar- 
n in g bolalari ch ertib saralandi.
«Oq poshsho h a z ra ti oliylariga ixlos bilan xiz- 
m a t q ilin g la r, g u n o h la rin g iz n i y u v a siz la r, oq 
poshshoning him m ati keng, sizlarn i kechiradilar», 
deb xalqqa vaysaydi m ingboshi va ellikboshilar.
Shunday qilib, zolim N ikolayning yana bir 
zulm i xalq n in g qalbini qon bilan, d ard bilan 
to ‘latadi.
201

---

*
*
*
B izning m ahallada ham m otam . S afarg a tayyor- 
langan y ig itla r y ig ‘i-sig ‘i qilib, q arind o sh lari bilan, 
bola-chaqalari bilan x ay rlash ad ilar. K o‘cham izda 
qiyom at, suron. Men, T u rg ‘un, A ’zam, A hm ad b ir 
to ‘da o‘rto q larim iz bilan B alandm achit g u zariga 
tu sh am iz. Odam lar otliq, arav a, tram v ay da, ak sari 
piyoda vokzalga q arab ketm o q d a. 
Biz ham
ergasham iz. T u rg ‘un bo‘lsa tram v ay g a osilib jo ‘nab 
qoladi.
— K nyazning bog‘i oldida sizlarn i poylab tu ra- 
m an, — deb qichqiradi bizga u tram v ay da keta 
tu rib .
— X um par shum -da, a? — kuladi A ’zam.
— S haraq etib shapaloq yeydi kando‘x tird a n , — 
deydi Ahmad.
Y ura-yura charchab knyazning bog‘iga yetam iz. 
Uzoqdan, bog‘ oldidan u yoq-bu yoqqa yu rib bizni 
k u tib tu rg a n T u rg ‘un n i ko ‘ram iz. A ’zam uni 
urish ad i.
— Nima bo‘p ti, m aza qilib keldim , kando‘x tir 
ham ko‘rd i, indam adi, — deydi T u rg ‘un m aqtanib.
— Yolg‘on ham m asi, — deydi A hm ad. — A gar 
kando‘x tir ko‘rsa, te rin g n i sh ilard i.
K nyaz b og‘in i to ‘x ta b -to ‘xtab , p a n jarasid a n
tom osha 
q ilam iz. 
D a ra x tla r 
y u k sak , 
quy u q
ko‘lankali ozoda xiyobonlar... H asham atli ko‘rkam
saro y... H avasim iz keladi. B ir kishi suv sepib 
yuribdi. Eshik oldida yaraqlagan ajoyib yum shoq 
izvosh. Y iltirag an ik k i asov a r g ‘umoq y er tepadi. 
O lifta kiyingan izvoshchi — ru s y ig it kekkayib 
o‘tirib d i.
Biz sekin izvoshga yaqinlasham iz. Eshikda t u r ­
gan qorovul gulduroq yo‘g ‘on tovush bilan qichqi­
radi:
— J o ‘nalaring! Nim a qilib yuribsanlar?! Knyaz 
chiqib qolsa bormi!
Biz qochamiz. Shu ta riq a unda-bunda to ‘xtab, 
horib, a x ir vokzalga yetam iz. Vokzalda baqqollar,
202

---

m a g az in la r, 
suv 
so ta d ig a n
do ‘k o n la r 
ko ‘p. 
Vodoprovoddan galm a-gal to ‘yib suv icham iz, juda 
chanqaganm iz.
Vokzalda odam qalin, y ig ‘i-sig ‘i, to ‘polon. Biz 
o d am lar o ra sid a y u rib , o‘zim izn in g G ovkush 
m ahalla y ig itla rin i uzoq qidiram iz, lekin topol- 
maym iz. A m akim ning o‘g ‘li, yosh yig itch a Mo‘min 
akam ham jo ‘nab k ety ap ti. Men y ig ‘lab, uni izlay- 
m an, topolm aym an.
P arovozlar pishqirib tu ra d i, goh-goh birdan 
gudok chalib yuboradi, cho‘chib tusham iz.
B ir chetda b ir to ‘da qozilar, ulam olar tu rish ib ­
di. U lar orasida b itta s i notiqlik qilm oqda, uzoqdan 
eshitam an:
— Podshoh h a z ra ti oliylari hozir zo‘r m uhori- 
bada, boshlarida ko‘p m u sh k u lo tlar bor, sadoqat 
bilan ishlagaysiz, yigitlar!
Y ana allan im alarn i gap iradi, eshitolm aym an.
T o 'satd an poyezd qo‘zg ‘aladi. Y ig‘i-sig‘i avjiga 
chiqadi. Poyezd g ‘iz etadi-yu, ketadi-qoladi. Men 
qichqirib y ig ‘laym an.
— Bas, y ig ‘lama, b ir kun akang kelib qoladi, — 
deydi A hm ad yelkam dan quchib.
K o‘zdan yo‘qolgan poyezd orqasidan qarab uzoq 
tu ram iz.
— K etdik, qorin ham shunday ochdiki, piyoz- 
nin g po‘sti bo‘lib ketd i, — deydi T u rg ‘un bizni 
k etishga qistab.
X alq yana otda, tram v ay d a, piyoda jo ‘naydi. 
H am m a m otam da.
C harchab kelsam , hovlida y ig ‘idan ko‘zlari xun 
bo‘lgan Toji buvim Mo‘min akam ni gapirib, h a srat 
qilib o‘tirib d i.
— Kech qolding-e, ju d a x av o tir oldim, vokzal- 
gayam bordingm i? Mo‘min akangni ko‘rdingm i? — 
so‘rayd i onam m endan.
B ir zum o‘ylanib qolam an, keyin yuzim ga tikilib 
tu rg a n Toji buvim ga qarab gapiram an:
— K o‘rdim , Mo‘m in akam ni qidirib ko‘p y ig it­
la r orasidan topib xayrlashdim , ham m aga salom
203

---

degin, yaqinda kelib qolam iz, x afa bo‘lishm asin, 
dedi Mo‘min akam.
Toji buvim ho‘ngrab yigTab yuboradi.
Buvim ning va onam ning tu rli-tu m a n savollari- 
ga k alta-k alta javob beram an, ko‘rg an voqealarim
taassu ro tid a uzoq su k u td a o ‘tiram a n , quloqlarim da 
xalqning gulduros ovozi...
Dadam ham vokzalga borgan ekan. Kech, xafa 
holda charchab, uyga qaytadi. E rtasi saharlab 
ta g ‘in dalaga jo ‘naydi.
Domlam Q u r’on o ‘qiydi, bem orlarga davo, deb 
laganchalarga, kosa-piyolalarga duo lar b itad i, qori 
bolalar sho‘xlik qilsa shaq-shaq u rad i, charchagan- 
da birpas m udrab ham oladi. Q orong‘i tu sh a bosh- 
iaganda, nam ozshom da bizni ozod qiladi.
B ir vaqt men So‘fi Olloyorni o‘qiyotganim da, 
zim dan quloq solib o ‘tirg a n domlam:
— Suvday silliq o‘qiysan, balli-balli, o ‘g ‘il- 
cham! — deydi kulib.
— So‘fi Olloyorni uch k a rra o‘qib tu sh ird im , 
ko‘p g ‘azallarin i yoddan ham bilaman! — javob 
beram an uyalib.
— Rostdanm i! — so‘ray d i domlam taajjubla- 
nib. — Pishiqsan-da o‘zing ham , borakallo! E rtag a 
Navoiyni boshlaym iz. Lekin s h a rt shuki, yogTiq 
osh, b ir sav at non, keyin s u ra ti k attak o n pul, uq- 
dingm i? — iljayadi u.
K echqurun onam ga yalinam an. «Хо‘р» deydi 
onam, lekin birpas su k u td an so‘ng:
— Q im m atchilik, bolam , dom lang q u rm ag u r 
palovni yaxshi ko‘rad i, bilam an, lekin eplash- 
tirolm aym an, b ir sav at kulcha bilan besh so‘m 
pul beram an, m ayli... — deydi onam orqam ga 
qoqib.
E rtasi b ir savat non bilan, xo tirim d a yo‘q, besh 
so‘mmi pul beradi onam (pulning qad ri kundan kun 
keta boshlagan). Jild im g a Navoiy g ‘azaliyotini 
solib, m aktabga xush n u d jo ‘naym an.
204

---

Domlam qo‘lim dan kitobni olib oldidagi pastak 
ta x ta k u rsi u stig a qo‘yadi-da:
— Qani, boshlaym iz, bismillo! — deydi va 
salm oq bilan b itta -b itta o‘qiy boshlaydi.
Men ergasham an: