www.ziyouz.com kutubxonasi
45
келардим. Афсуски ўлиб кетганман-да, иложим йўқ.
Анвар камерани яматиб келди. Сталин «Велосипед миниш соғлиққа фойда», деб қизининг
дамский велосипедига миниб жўнаб кетди.
Умарали мен билан домино ўйнамоқчи бўлиб кирган экан, қутичаси қўлидан тушиб кетиб
уйғотиб юборди. Кўрган тушимдан гарангсиб турардим. Шунда Пушкиннинг «Нелар келмас
мудроқ хаёлга» деган сўзларини эсладим.
Эрталаб Ўлмас Тошкент вокзалининг депутатлар хонасидан телефон қилди.
— Домла, кеча бир ишни хом қилибмиз-да! Поезд
Андижонда ярим соатдан ортиқ тўхтаб ўтишини айтиш ҳеч кимнинг эсига кемапти. Сизлар
ҳам мен билан поездга чиқаверсанглар бўлар экан. Ғаппорий қайси поезд, кайси стансияда
қанча туришини яхши биларди. Минг хил ташвиш билан бўлиб, шу гапни айтиш эсидан чиқиб
қолган бўлса керак.
Лекин менинг эсимда бор эди. Умарбеков хотиним туманда йўлга чиқиб, сарсон бўлиб
қолмасин, сиз шу ерда қолиб унга поездда кетаётганимни албатта хабар қилиб қўйинг, деб
қайта-қайта илтимос қилганидан, демак, бирга кетмас эканмиз-да, деб тушуниб бу гапни
айтмаган эдим.
— Бугунги поездда Андижонга келиб олинглар. Телефон қилиб айтаман. Кутиб олишади, —
деди.
Унга бугун поездда боришнинг иложи йўқлигини, Чуст орқали келадиган поезд Наманганга
кирмай Чортокдан Учқўрғонга бурилиб, кейин Андижонга етмай туриб «Харкўп» қишлоғидаги
«Иккинчи Андижон» станциясига келишини, қаршисидан келадиган ҳар бир «қаланғи-қасанғи»
составга қўл қовуштириб, йўл берадиган, жуда ношуд, жуда эпсиз поезд эканини тушунтирдим.
— Бир кун минг кун бўлмас. Эртага сен кетган поездга чиқамиз, — дедим.
Саксонинчи йилларнинг бошларида бўлса керак, ёзувчиларнинг ижод уйида берилиб
ишлаётган пайтларим. Кўп қора кунлардан кейин энди тинчгина яшайман, деганимда Саидахон
оламдан ўтиб, биттагина қизим билан иккавимиз мунғайиб қолдик.
Иш билан, ёзув-чизув билан овунаман. Тирикчиликдан нолимайман. Меҳнатимга яраша
қалам ҳақи олиб турибман.
Қизимни узатганман. Невара ҳам кўрганман. Ижод боғида тинчгина у-буларни ёзиб,
беташвиш юрган пайтларим эди.
Уюшмамизнинг раиси Яшин ака мен билан гаплашиш учун атайин кепти. У гапни узоқ
айлантириб, охири Абдулла Қаҳҳорнинг боғини сиз сотиб олинг, деб қолди.
— Уни академиянинг президенти Салоҳиддинов сотиб олган эди. Икки-уч кундан бери
кўринмай қолди.
— Юқоридаги энг катта ака, бу боғда фақат ёзувчи яшаши керак, Салоҳиддиновга ётиғи
билан айтинглар, кўчиб кетсин, дедилар.
— Нима учун мен бу боғни олишим керак. Мендан бошқа ёзувчи йўқми? — дедим хайрон
бўлиб.
— Уларнинг пули йўқ. Ҳар қалай сизнинг белингиз бақувват.
— Чўнтагимдаги пулларни санаб юрган экансизлар-да.
Яшин ака нима дейишини билмай ўнғайсиз бир ҳолга тушди.
— Бекорга овора бўлибсиз, оқсоқол. Кибриё опа боққа аллақачон харидор топиб қўйган.
Ўрта осиё ва Қозоғистон мусулмонларининг диний назорати раиси муфтий Зиёвуддинхон
Бобохонов одамлари билан келиб қаерга азон айтадиган минора, қаерга ёзлик минбар
қилигани мўлжаллаб кетишди.
Яшин аканинг бу гапдан хабари йўқ экан бўшашиб қолди. Ижод уйи директорининг
кабинетига кириб қаергадир телефон қилмоқчи бўлди, бўшашиб қайтиб чикди.
— Каттамиз банд эканлар, гаплашолмадим. Бугун албатта гаплашиб бу савдо-сотиқни
тўхтаттираман...
Киприкда қолган тонг (қисса). Саид Аҳмад
Do'stlaringiz bilan baham: |