Озод Мўъмин Хўжа. Буюк Амир Темур ёқути
Биз йўл юриб, йўл юрсак-да, мўл юриб, ниҳоят соат
тўққиздан ошганда Жиззах шаҳрига етиб келдик.
Буни қаранг-ки, биз борадиган ташкилот Тошкент кўчасида
жойлашган экан. Дадам машиналари билан унинг ичига
кирдилар. Бизни, ушбу саҳни каттагина корхонанинг раҳбарлари
кутиб олишди.
Дадам мени уларга танитдилар:
–
Бу қиз – Фарангисхон! Менинг кичик фарзандим. Жиззах
шаҳрини кўраман деб тўполон қилди. Шунинг учун бирга олиб
келдим!
Абдуҳабиб ака ва у кишининг ўринбосари Комил акалар,
дадам менга
уларнинг номларини айтдилар, жилмайиб, менинг
хоҳишимни қувватлашди. Шундан сўнг, улар мени ташкилот
ҳовлисида қолдириб, идорага
шартнома тузиш учун кириб
кетишди. Менга, истасам атрофни томоша қилиш, хоҳласам
машинада ўтириб мусиқа эшитиш вазифаси топширилди.
Ярим соатлар ўтгач, дадам хурсанд холда идора биносидан
чиқиб келдилар. Уларни ташкилот раҳбарлари кузатиб чиқишди.
–
Озод ака! Энди фақат сизга умид қиламиз. Тошкент
шаҳрида бизнинг гипсимизни тарқатиш сизга юклатилди.
Ишонамизки, маҳсулотимизнинг сотилиши ҳажми анча ошади!
–
Албатта, Абдуҳабиб ака! Мен ишончингизни оқлаш учун
бор имкониятларимни ишлатаман!
–
Озод ака! Сиз бизни чарчатиб қўясиз деган умиддаман! –
сўз қўшди Комил ака.
Бу, оқ-сариқдан келган киши, Абдуҳабиб аканинг қўлида
ўқиган экан, иқтидорли бўлгани учун, устоз ўз шогирдини янги
корхона очганда ёнига чақирибди. Асли самарқандлик бўлган
Абдуҳабиб ака эса, авваллари институтда дарс бергани учун,
“домла” деб ном чиқарган экан. Бу
гапларни менга дадамлар
кейинроқ, йўлда айтдилар.
www.ziyouz.com
kutubxonasi
48
Озод Мўъмин Хўжа. Буюк Амир Темур ёқути
Ташкилотдан чиқиб, биз Жиззах шаҳрини айландик.
Марказни томоша қилдик. Бозорга кирдик – Тошкент
бозорларига жуда ўхшаш, фақат нархлар сал арзонроқ. Анча
жойларни расмга олдим. Туш вақти яқинлашганда овқатхонага
кириб сомса буюрдик. Бу ернинг сомсаси жуда катта бўлар экан.
Ва уни қиздирилган пахта ёғига булғаб-булғаб танаввул
қилишар экан. Бунга жуда ҳайрон бўлдим.
Мен битта сомсани зўрға едим. Иккинчиси қорнимга
сиғмади.
Кейин, ортга қайтдик. Жуда хурсанд эдим. Дадам
машиналарини ҳайдардилар, мен эса мусиқа эшитганча
Мирзачўл далаларини томоша қилиб кетаберардим. Бир соатдан
кўпроқ юрганимиздан сўнг, дадамлар сўрадилар.
–
Хали, эрталаб Жиззахга кетаётганимизда
бир отахонни
йўлдан олиб, кейин қандайдир чойхона ёнида қолдириб
кетгандик. Эсингдами?
–
Ҳа, дада, эсимда!
–
Ўша ерда тўхтайлик. Қараб кет. Узоқдан кўришинг билан
айт. Биттадан чой ичиб оламиз. Йўл барибир чарчатади.
–
Хўп, дада! – дедим мен ва йўл четини диққат билан
кузатиб кета бошладим.
Биз анча юрдик. Лекин, у чойхона кўринай демасди. Ҳамма
ёқ дала ва одамларнинг уйлари.
–
Нега эрталабки чойхона кўринмаяпти? – сўрадилар дадам.
Мен елкамни қисдим.
–
Ҳайронман!
Биз Янгийўл шаҳри постига келдик ҳамки, барибир у
чойхона қорасини кўрсатмади.
–
Қизиқ! Бу не сир-синоат экан?
–
Билмадим, дада, - дедим мен. – Балки, пайқамай ўтиб
кетгандирмиз?
–
Бўлиши мумкин эмас! Унинг қаердалиги тахминан
www.ziyouz.com
kutubxonasi
49