Nizomiy nomidagi toshkent davlat pedagogika universiteti

“Xavos”  –  1)  xos  kishilar,  Alisher  Navoiy 
nazdida o’zligini anglab etgan, ya’ni, o’zining 
Borliq haqiqatiga nisbatini to’g’ri anglab etib, 
shunga  yarasha  hayotiy  mezonlarini  belgilab 
olgan,  o’z  insonlik  burchini  teran  idrok  etib, 
shunga 
yarasha 
amal 
qiluvchi 
yuksak 
ma’naviyatli  ogoh  shaxslar,  2)  XIX  –  XX 
asrlarga  kelib,  oddiy  xalq  tushunchasida 
yuqori  tabaqa  vakillari,  beklar,  aslzodalar, 
“zodagonlar” ma’nosida ishlatila boshlagan. 
 
www.ziyouz.com kutubxonasi

---

 
112 
bosqichiga  taalluqli  hisobladik.  Nega?  Chunki  bu  ulug’  irfon  muallimidan  bizga 
yodgor  qolgan  hikmatlar  -  «xilvat  dar  anjuman»,  «dil  ba  yoru  dast  ba  kor»-  o’z 
mazmun-mohiyatiga  ko’ra  dunyoviy  va  uxraviy  maqsadlarning  uyg’unligiga 
erishishga  da’vat  qiladi,  shunisi  bilan  millat  ma’naviyatini  tasavvuf  tariqatlari 
bosqichidan «Majoz tariqi» bosqichiga olib o’tadi. 
Shunday  qilib,  XII  asrda  Sanoiy  (1048-
1140),  Nizomiy(1141-1202),  Anvariy  (vafoti  1191 
yil),  Hoqoniy(1120-1199)  kabi  ulug’  ijodkorlar 
badiiy  adabiyotning  o’z  mustaqil  tafakkur  yo’lini 
jiddiy qidirishga kirishgan bo’lsalar, XIII asr oxiri - 
XIV  asr  boshida  Amir  Xusrav  Dehlaviy  (1253-
1325)  ongli  ravishda  Nizomiy  «Xamsa»siga  javob 
yozish  bilan  «majoz  ishqi»  ni  tarannum  etishga 
kirishdi.  Amir  Xusrav  «Xamsa»  si  shu  darajada 
shuhrat  qozondiki,  islom  mintaqa  she’riyatida 
«majoziy ishq»ni kuylash va «Xamsa» dostonlariga 
tatabbu  bag’ishlash  keng  ko’lamli  an’anaga 
aylandi.  Shu  sababli  XIV-XV  asrlarni  «majoz 
tariqi»ga mansub, deb hisoblash o’rinlidir. 
«Haqiqat»  va  «majoz»  tushunchalari  o’sha  davr  Borliqni  idrok  etishning 
tasavvuf  irfoni  namoyandalari  taklif  etgan  o’ziga  xos  ifoda  vositalari  bo’lib, 
sufiylar  nazdida  Haq  -  yagona  va  mutloq  Borliq,  Ahad  (yakkalik,  birlik)dir.  Haq 
o’z  jamolini  ko’rish  uchun  ko’zgu  sifatida  foniy  dunyoni  bunyod  etgan.  Haqning 
asl  zoti  Haqiqat  va  uning  ko’zgudagi  aksi  -  mazhari  (zuhur  qilishi)  «majoz» 
(«inoskazanie»,  metafora),  deyiladi.  Ba’zan  Haqiqat  o’rniga  «ma’no»  (ma’ni)  va 
«majoz»  o’rniga  «surat»  so’zlari  ham  ishlatiladi.  Irfon  -  o’zlikni  anglashdir.  Asl 
so’fiylar  insonlarni  «majoz»ga  (suratga)  mahliyo  bo’lmay,  Haqiqatni  qidirishga, 
«ma’no»ga  intilishga  chaqirdi.  Haqqa  etishgan  inson  -  Komil  inson,  Orifdir. 
Ammo  XIII  asrga  kelib  Avhadiddin  Kirmoniy  (vafoti  1298  yil),  Fahriddin  Iroqiy 
(1207-1289)  kabi  sufiylar  ijodida  muammoning  idroki  teranlashdi.  Ibn  al-Arabiy 
g’oyalari ta’sirida «Lama’ot» asarini yozgan Iroqiy «majoz» va «haqiqat» nisbatini 
dengiz  va  tuzga qiyos etadi. Tuz dengiz suvi tarkibida bo’lgani  uchun bu suvning 
har  qatrasida  ham tuz  ta’mi  bordir.  Alisher Navoiy  ham  Amir Xusrav  va  Hofizlar 
izidan  borib,  «haqiqat  asrori»ni  (sirlarini)  «majoz»dan  izladi.  Navoiy  g’azallari, 
tarj’ebandlari,  qit’alari,  «Xamsa»  dostonlari  va,  ayniqsa,  «Lison  ut-tayr»  asarida 
«majoziy  ishqni»  Haqiqatga  etishishning  asosiy  yo’li  deb  talqin  etgan.  «Majoz 
ishqi» Navoiy  nazdida  insonning  insonga  bo’lgan  Haq  yo’lidagi (xalqimiz  iborasi 
bilan  aytganda  «xolisanilloh»,  ya’ni  xolis  Alloh  yo’lidagi)  har  qanday  g’arazdan 
xoli,  pok  mehridir.  Ana  shunday  ishq  namoyandalarini  shoir  «ishq  ahlining 
pokbozlari», deb atadi. Ishqni  ijtimoiy  munosabatlar asosida ko’rishni orzu qilgan 
shoir odamiylikni o’zgalar g’amini o’zinikidek bilishda deb tushunadi: 
 
Odame ersang demagil odame - 
Onikim yo’q xalq g’amidin g’ami. 
 
Mehr  -  shaxs 
ma’naviyatining  muhim 
tarkibiy 
jihati 
va 
milliy 
ma’naviyatimizga 
xos 
ma’rifat 
yo’llaridan  biri,  insonlarga,  tabiatga, 
har  bir  ishga  beg’araz  fidoiylik  bilan 
munosabatda  bo’lish.  Mehr  ma’rifati 
1) inson ko’nglini anglab etish va unga 
mehr  ko’rgazish  bilan  tarbiyalash,  2) 
insonning  boshqa  bir  insonga  bo’lgan 
beg’araz  muhabbati  tufayli  xudbinlik 
balosidan  forig’  bo’lishi  va  Borliq 
haqiqatini anglab etishi (Alisher Navoiy 
talqinida) ma’nolarini anglatadi. 
 
www.ziyouz.com kutubxonasi

---

 
113 
Bu  mashhur  bayt  «Hayratul  abror»  dostonining  13-maqolatidan  bo’lib,  bu 
bob to’lig’icha insonlarni «nafrason», ya’ni o’zgalarga, xalqqa foydasi  
 tegadigan  shaxs  bo’lishga  da’vat  etadi.  Alisher  Navoiy  insonning  bu  dunyoda 
yashashdan  asl  maqsadi  o’zga  insonlarga,  el-  yurtga  foydasi,  nafi  tegishda  deb 
biladi.  «Majoz  tariqi»  bosqichi  islom  mintaqa  ma’naviyati  takomilining  eng  oliy 
pog’onasi  bo’lib,  Tavhid 
ta’limotining 
eng 
mukammal 
talqini 
deb, 
qarash  mumkin.  «Haqiqat 
asrori», 
ya’ni 
Tavhid 
mazmunini  «majoz»,  ya’ni 
ushbu  zohir  bo’lib  turgan 
olamdan 
qidirish, 
Haq 
asrorini  anglab  etish  uchun 
xolis  niyat,  pok  ko’ngil 
bilan  «majoz»ni,  «foniy»,  o’tkinchi  dunyo,  «surat»  ni  tadqiq  etish,  tushunib  etish 
orqali  Haqiqatni,  «ma’noni»  anglashga  urinish,  birinchi  navbatda,  inson  qalbiga 
quloq  tutish,  samimiy  va  beg’araz  mehr  bilan  o’zgalar  qalbiga  yo’l  topish, 
Insonlarni,  tabiatni  tushunish  orqali  Haq  asrorini,  Tavhid  mohiyatini  idrok  etish  - 
«Majoz  tariqi»ning  buyuk  ajdodlarimiz  Xusrav  Dehlaviy  va  Bahovaddin 
Naqshband,  Hofiz  Sheroziy  va  Lutfiylardan  meros  bo’lib,  Alisher  Navoiy  ijodida 
o’zining  eng  mukammal  ifodasini  topgan  o’ziga  xos  dunyoqarash,  tafakkur 
tarzining  mohiyati,  asl  o’zagidir.  Bu  bosqich  yagona  islom  mintaqa  ma’naviyati 
takomilining  qonuniy  yakuni  bo’lib,  turkiy  tilda,  o’zbek  mumtoz  adabiyotining 
bobokoloni  ijodida  avj  nuqtaga  erishdi.  Bu  dunyoqarashni  butun  ichki 
murakkabligi,  ko’lami  va  teranligi  bilan  o’sha  davr  sharoitida  faqat  badiiy 
adabiyotda,  badiiy  timsollar  tili  bilangina  ifodalash  mumkin  edi.  Zero,  «majoz» 
tushunchasi o’zi badiiy adabiyot tilining asosiy xususiyatiga oiddir.