ХLI
"Айтгандай, Насим ошна... Бизнинг Момоқиз омонми? Тани жони соғми? Ўйнаб-кулиб
юрибдими? Вақти хушми? Уям қаридими?
Ошна, Момоқизда қаридими? Уям қаридими? Момоқиз-а?
Ошна, мен Момоқиз қариганига ишонмайман. Хаёлимда Момоқиз ҳалиям ўша-ўша,
Ҳолвачининг қирларида юргандай бўлади...
Насим ошна, мабодо сен Момоқизнинг кўнглини оғритмадингми? Момоқизни
хўрламадингми?
Абрайдан бошқаям фарзандларинг борми? Бўлса, нечов?
Мендан сўрасанг, ошна, Тиловбердининг онаси билан тотув яшаяпмиз. Қиздан қизим,
ўғилдан ўғлим бор.
Яратганнинг ўзига шукур!
Қизларимдан невараларим кўп. Қизларимнинг ота, деганини эшитиб бир суюнсам,
невараларимнинг бобо, деганини эшитиб икки суюнаман.
Ҳадемай Тиловбердининг бошинида иккита қиламан.
Яратганга минг қатла шукур, бировдан кам жойим йўқ!
Умрим халққа хизмат қилиб ўтди, ошна!
Тоғай Мурод. Юлдузлар мангу ёнади (қисса)
www.ziyouz.com kutubxonasi
56
Йигирма йилдан ошиқ раис бўлдим, ошна, йигирма йилдан! Бир колхозда шунча йил
узлуксиз раис бўлиш айтишга осон!
Ошна, давраларни қандай бошқарган бўлсам, колхознида шундай бошқардим!
Катталар раислигимдан миннатдор бўлди. Йўлдош Охунбобоев шахсан ўзи келиб, елкамга
қоқди! Шахсан ўзи келиб, кўкрагимга нишон тақди!
Шунда, айтайинми, Охунбобоев нима деди? Баракалла, полвон раис, баракалла, деди! Ҳа,
қайта-қайта айтди!
Ошна, Охунбобоев ҳамма раиснингда елкасига қоқа бермаган! Охунбобоев ҳамма раисгада
баракалла, дея бермаган!
Ишонмасанг, ана, Қобил шўродан сўра!
Ўзиям, йигитмисан-йигит эдим-да, ошна. Менинг кимлигимни кундузида билса бўларди,
кечасида билса бўларди.
Бир йили Тошкентдан Тамарахоним келди. Колхозимиз илғор эди-да. Ой битса-да, кун
битса-да, бизнинг колхозимизга битсин эди-да.
Қолоқ колхозга Тамарахоним келармиди!
Ҳовуз бўйида ўйин-кулги бўлди.
Созандалар соз чалди, ҳофизлар хониш қилди, раққосалар хиром этди.
Ой қайрағочлар орасидан мўралаб-мўралаб турди.
Тамарахоним давра охирида ўйнади. Гир-гир айланиб ўйнади!
Тамарахоним ўзи лапар айтиб, ўзи ўйнади!
Шунда, Қобил шўро ўзидан кетиб қолди: сержун кўкракларини очиб юборди. Жундор
кўкракларига гурс-гурс муштлади.
— А-а-ай!..— дея қийқирди. Белидан белбоғини олиб олдига ёйди.
Самад ҳосилот бўлса, жўшгандан-жўшди. Қучоғини катта-катта очди. Қўлларини бураб-
бураб... ўтирган жойида ўйнаб қўя берди!
— Ҳа, жо-о-он! — дея завқлана-завқлана қийқирди. Ҳосилотда олдига белбоғини ёйди.
Тамарахоним лапар айтиб ўйнай берди.
— Бўйингдан-е!..— дея лапар айтди. Барчаданда Бакир миробга хўп нашъа қилди. Мироб
кетига чалқайиб-чалқайиб кулди, кўкрагига шапатилаб-шапатилаб кулди. Тамарахоним:
— Бўйингдан-е, бўйингдан-е!..— дея нақарот қилди. Шунда мироб:
— Бўйимдан-ай, ҳай, бўйимдан-ай!..— дея, ўтирган ерида ликлик ўйнаб қўя берди!
Бакир миробда олдига белбоғини ёйиб қўйди. Катталар манмансиради!
Тамарахонимни ўз рўмолларига бир, ақалли бир... чўккалатгилари келди!
Тамарахоним бўлса, рўмолларга қиёда боқмади!
— Бўйингдан-е!..— дейишини қўймади. Тамарахоним ўйнаб-ўйнаб, менинг пешонамга
келди.
Шундайгина пешонамда хиром этди!
Мен орланиб-орланиб, ерга қараб турдим.
Тағин, Тиловбердининг онаси ангғиб турган бўлса-я, дея, ер остидан даврага сер солдим.
Йўқ, онаси юзига кўзим тушмади.
Шундай бўлса-да, Тиловбердининг онасидан уятдир-е, дея, ерга қараб тура бердим.
Шунда давра:
— Белбоғни ёйинг, Бўри полвон, белбоғни ёйинг! — деб қолди.
Белимдан белбоғимни қандайин олдим, ерга қандайин ёйдим... ўзимда билмадим!
Шунда... шунда, Тамарахоним белбоғимга чўк тушди!
Тамарахонимдан бойчечак иси келди!
Тамарахоним шундайгина пешонагинамда муқом этди! Шундайгина белбоққинам
устигинасида муқом этди!
Тоғай Мурод. Юлдузлар мангу ёнади (қисса)
Do'stlaringiz bilan baham: |