Рустам
Жабборов
72
Дафъатан хонанинг ўртасидан аввал кичкина тирқиш
очилди. Кейин бу тирқиш кенгая бошлади. Аввал бу туй-
нукдан йигитнинг боши кўринди. Унинг қоронғиликка
кўникиб қолган кўзлари бирор хавф-хатарни илғамади
чоғи, туйнукдан секин ташқарига чиқди. Атрофга боқиб
енгил тин олди.
У уч йиллик умрини шу ишга сарфлади. Хазинанинг
қаерда жойлашганини сўраб-суриштириб чиқди. Бутун
имкониятини мўлжални тўғри олишга сарфлади. Кечаю
кундуз тиним билмай ишлади. Одамлар сезиб қолмас-
лиги учун лаҳм қазишни ўз уйидан эмас, ҳеч
кимнинг
кўзи тушмайдиган овлоқ бир майдондан бошлади. Уч
йил ичида не-не кунларни бошидан кечирмади. Фикри-
дан қайтмоқчи ҳам бўлди. Бундан кўра, ҳалол меҳнат
билан кун кечиргани афзал эди. Аммо... у ҳам озмун-
ча заҳмат чекяптими? Бу хазина халқнинг пешона тери
эвазига тўпланган. Бунда унинг ҳам ҳақи бор. Албатта,
бир ўзи бутун хазинани ўмариб кетолмайди. Нари бор-
са бир қоп олтин опчиқар...
Шу
ишни битиргач, ўғриликдан воз кечади. Қолган
умрини тоат-ибодатда ўтказади. Балки шу йўл билан
гуноҳларини ҳам ювишга улгурар.
Унинг содда ва тор
фалсафаси ана шундан иборат эди.
Мана, ниятида етди. Олтин-кумуш, хилма-хил қим-
матбаҳо тошлар атрофда сочилиб ётибди. Истаганича
қопини тўлдириб кетиши мумкин. Йигит шу заҳот ишга
киришди. Қўлига илинган қимматбаҳо тош ва олтин тан-
галарни қопга жойлади. Бўлди. Кўзи очлик қилса ўзига
зиён. Кўтариб кетолмайди. Агар қўлга тушиб қолса, нақ
терисини шилишади.
У эндигина қопни судраб лаҳм оғзига келганида,
беихтиёр оёқ остида ётган қандайдир маъданга кўзи
тушди. Қизиқ бу нима бўлдийкин? Олтинга ўхшамайди,
Кўриниши ҳам бирор бир қимматбаҳо тошга мос кел-
майди. Беихтиёр ҳалиги тошни тилига теккизиб кўрди.
Аммо, дафъатан... унинг кўзлари олайиб кетди.
73
«
100 жумбоқли ҳикоя
»
Бир зум нима қилишини билмай қотиб турди. Кейин
оғир уф тортди. Лаҳм оғзида турган қопига бир қараб
қўйди-ю, индамай ўзини лаҳм ичига урди.
Посбон хазинанинг ичига кириб донг қотди. Олти-
ну жавоҳир тўла қоп лаҳм оғзида ҳамон турар, ҳеч ким
кўринмасди. Шу заҳоти хазинабон келиб, бутун хазина-
ни кўздан кечирди. У ердаги бойликларни қайта ҳисоб-
лаб чиқишди. Хазинадан ҳатто бир чақа ҳам ўғирлаб
кетилмаган эди.
Лаҳм қазилган, ўғри тушгани аниқ, лекин... Лаҳмнинг
нариги оғзи бўм-бўш ялангликка олиб чиқар, ўғрининг
изидан тушишнинг ҳам иложи йўқ эди. Ҳаммани, ҳат-
то шоҳни ҳам битта нарса ўйлантирарди: ўғри
шунча
меҳнат қилиб, нега олтинларни ташлаб кетди? Нима уни
аҳдидан қайтарган бўлиши мумкин?
Бу ҳақда сиз ҳам ўйлаб кўринг-чи?
Қирқинчи ҳикоя
Do'stlaringiz bilan baham: