19
Ян Светлик ўзаро мулоқот жараёнини таҳлил қилар экан,
модал
конструкцияни нутқ оқимида иштирок этадиган учта модаллик компоненти
деб атайди. Улар қуйидагилар: «1) сўзловчи (Dr-dictor), 2) адресат-тингловчи
(Pe-perseptor) ва 3) гапнинг мазмуни (d-dictum)» (Ян Светлик 1979, 290). Бу
семантик компонентлар бир-бири билан гапда узвий боғлиқ бўлиб, уларнинг
ўзаро муносабатлари синтактик модалликнинг умумий моделини ташкил
қилади. Бу моделни Ян Светлик қуйидагича кўрсатади: СМО қ Dr:Pe:d.
Муаллиф фикрича, «гапнинг модаллиги асосан юқоридаги компонентларга
боғлиқ бўлиб, уларнинг семантик маънолари тўрт хил гап турида: дарак,
буйруқ, сўроқ, истак гапларда ифодаланиши мумкин. Ҳар бир гап тури ўзаро
бир-бири билан синтактик муносабатда бўлиб,
улар синтактик модаллик
хусусиятлари билан бир-биридан фарқ қилади» (Ян Светлик 1979, 291).
Бу модал конструкцияни мантиқшунос Я.А. Слинин модал оператор деб
тушунтириб шундай таъкидлайди: «модалликнинг
de dicto,
de
re
ларга
бўлиниши бу ўрта аср олимларининг таъсиридир. Модаллик ҳукмини
аниқлаш учун, албатта
de dicto,
de re
ларнинг гап таркибида жойлашган
«субъект – предикат» элементларини аниқлаш керак. Бунда асосий фарқ
қуйидагича: модаллилик оператор деб қаралган
de dicto
ҳукми
бутунлай гап
мазмунига тегишли,
de re
эса фақат предикатга боғлиқдир (Слинин 1967,122).
А.Л. Блинов ушбу конструкцияларни мантиқий таҳлил қилиш мақсадида
қуйидаги мисолларни келтиради:
«Виктор полагает, что ректор Саратовского университета – физик».
(38) Бу мисолни икки хил тушуниш, шарҳлаш мумкин
: Виктор полагает,
что какой бў человек ни занимал должность ректора Саратовского
университета, этот человек является физиком
(39). «
Виктор полагает, что
он (этот человек) является физиком(40)»
(Блинов 1983, 105).
Келтирилган мисолларда А.Л. Блинов матннинг умумий мазмунини
сақлаб қолиб, уни
de dicto
(38) конструкцияси билан берса, кейинги мисол
эса
de re
(39) конструкцияси гапнинг синтактик ҳажмини
кенгайтиришга
20
хизмат қилади. Барча гапларда «шахс ва унинг касби» маъноси ифодаланган.
Таъкидлаш лозимки,
De dicto, de re
модал конструкцияларининг
семантик хусусиятлари фақат мантиқшунос олимларни қизиқтириб
қолмасдан, балки қатор тилшуносларнинг ҳам диққат марказида бўлган.
Улар конструкцияларнинг қўлланишини тилшуносликда «Модус–диктум»
сўзлари орқали тушунтириб беришга ҳаракат қилганлар.
Швейцариялик олим Ш. Балли модал конструкция тўғрисида қуйидаги
фикр-мулоҳазаларини билдирган: «Ҳар қандай эксплицит гап икки қисмдан
иборат: улардан бири тасаввурни ҳосил қиладиган жараёнга коррелятив
(уйғунлашган) бўлади, уни «диктум» деб атаймиз;
иккинчиси фикрловчи
субъект амалга оширадиган операцияларга коррелятив бўлади, уни «модус»
деб атаймиз. Модал феъл ва модал субъектдан ташкил топган модус
диктумни тўлдиради. Модаллик – гапнинг асоси (қалби-юраги), фикр
сингари у ҳам сўзловчи субъектнинг фаол ақлий фаолияти натижасида юзага
келади. Бинобарин, агар англатилган фикрда модалликнинг қандайдир бир
ифодаланиши бўлмаса, уни гап деб аташ мумкин эмас» (Балли 1955, 44).
Ш. Балли мантиқий тузилган гап бўлаклари орасидаги модал субъект,
модал феъл ва диктум муносабатларини таҳлил қилар экан, у модаллик
маъноси
шахссиз гапларда эмас, балки шахсли гапларда кўпроқ
қўлланишини мисоллар ёрдамида тушунтириб беришга ҳаракат қилган.
В.Г. Гак гапнинг семантик моҳиятидан келиб чиқиб, уни диктум ва
модусга ажратади. Унинг фикрича, «диктум – воқеликни акс эттирса, модус
эса сўзловчининг воқеликка бўлган муносабатини (унинг билими, шубҳа,
ҳиссиёти, хоҳиши ва шу кабилар) ни ифодалайди» (Гак 2002, 253). В.Г.
Гакнинг модус ва диктумга оид илмий қарашларини қуйидаги мисоллар
ёрдамида тушунтириб беришга ҳаракат қиламиз:
Do'stlaringiz bilan baham: