қопти Таракановни... Дунё-да! Онангизнинг қабрига бордик-ку... Эски
мачит ўрниниям кўрдик. Кейин биз у билан бирга қайтиб кетдик.
Ўшандан бери ёмон кўради... У, унинг уйини кўрсангиз! Мачит! Ҳа,
мачит дейсиз!
– У ўзи қаерда яшайди?
– Дунёдан бехабарсиз-да, хўжайин. Уф-ф...
– Уни биламан.
– Таракановнинг асли уйи орқада қолди. Анави эниш кўчада.
Мусофирлар учун қурилган-у...
– Ҳа. Қўчқоров ҳам ўша ерда туради.
– Амалдан тушгани чиқиб кетади, амалга мингани кириб олади...
– Уники ҳам дачами?
– Мен нима деяпман сизга? Айтгандим шекилли... Офицерларга
қўшни деб?
429
– Ҳа-а, тоғда! Демак, кўлнинг бўйида яшайди?
– Ҳим, хотирангиз дуруст. – Елкасини эрининг кўксига тегизиб
олди. – Мен сизни сал... склироз, деб ўйлар эдим. – У афтидан эрини
ўпмоқчи бўлди-ю, Хўжамга ялт этиб қараб: – Йўлга қара, йўлга! – деди.
– Кўзингга говмуча чиқади... – Сўнг хандон отиб кулди-да, Ултонга
шивирлади: Чексам...
– Савр қилинг.
– Ў-ҳ, Ўртачўлни биласизми?
Ултон унга қаради. Хаёлида эса – вилоят марказига бораётганда
ҳам, қайтаётганда ҳам кўзи тушадиган манзил – чап тарафдаги
саксовулзору у ер- бу ерда сўппайган пояси узун чайладек дидбонлар
(вишкалар) кўриниб турадиган жой гавдаланди: ўшами – Ўртачўл
дейишарди. У ерда ҳам ҳарбий полигон борлиги маълум: ўша
вишкаларда гоҳо қуролли соқчилар кўзга ташланади.
– Биламан, – деди Ултон. – Лекин у ёққа ўтмаганман. Атрофи
тиканли сим билан ўралган...
– Ҳозир ўтамиз! – Баҳор талтайиб деди. – Таракановнинг номини
айтсак, бас... – Шу пайт рўпарасида ёниб турган соатга кўзи тушди-ю: –
Do'stlaringiz bilan baham: |