дейиши мумкин? Ким? – У ўз саволидан роҳатланиб, бурилиб кетди. –
Ҳеч ким! Ҳеч-ким... – Ўқида айланадиган креслосига етгач, қоматини
тик тутиб:
“Олимлар илмиға мағрур, жоҳиллар исёнға ғарқ,
Кас не билсун рўзи маҳшар кимнинг тоши кам келур?»
Хўш, қалай? – деди.
Стул суянчиғига қўл қўйиб, у зотнинг ўтиришини кутиб турган
Ултон:
– Ях-ши, – деди. Ва шеърнинг кейинги бандини эсламоқчи бўлди.
Эслолмади-ю, мазмуни чуқур эканини ҳис этгани ҳолда, шод бўлиб
кетди: ҳа, райком секретари... ҳамон ўша-ўша, муаллимлигини
унутмаган бўлса – яхши-да!
– Йў, мазмунини чақ! – дея креслога чўкди Тўқлибой Қўчқоров. –
16
“Кас не билсин рўзи маҳшар кимнинг тоши кам келур?”
– Рост, – деди Ултон ҳам стулга чўкиб. – Ҳеч ким билмайди.
– Вот именно! – Қўчқоров бармоғини ҳавога санчгандай қилди.
Сўнг стол четидаги пахтагулли чойнакдан шундай гулли пиёлага чой
қуйиб, Ултонга узатди.
– Ўзингиз...
– Ич.
Ултон пиёлани олиб, жойига ўрнашгунча қаншари ҳам терлади.
– Хўш, нималардан сўраймиз? – кулимсиради бош котиб. – Ижод...
ижод эсдан чиқмадими, ишқилиб?
– Йў-ў, – деди Ултон кафтининг орқаси билан манглайини артиб. –
Аммо сизнинг шеърларингиз...
– Хўш-хўш?
Ултон бу одамга ўз ғазаллари ҳақидаги гап ёқишини, айниқса –
мақтов бўлса, яйраб кетишини... вилоят газетасида ишлаб юрган
чоғларидаёқ сезган эди. Тўқлибой Қўчқоров икки марта редакцияга
кириб, ходимлар билан чақ- чақлашиб ўтирган, табиий, газетачилар
Олатоғ райком котиби ёзган бадиҳаларнинг қимматини яхши билишса-
да, кўтариб мақташган, муҳаррир эса у кишидан янги асарлар кутиб
Do'stlaringiz bilan baham: |