Nizomiy nomidagi toshkent davlat pedagogika universiteti

ma’naviy  poklik  timsollarini  o’zliklarida  tirik  tajassum  etishlari  bilan  bog’liq 
bo’lgan. Shu bois ular - ma’no (ya’ni, Haq mohiyatidan ogohlikka intilish) va safo 
(poklikka,  ma’naviy  qusurlarni  engib  o’tishga  jahd  qilish)  ahli  sifatida 
ulug’langanlar.  Alisher  Navoiyning  asl  darveshlar  -  ma’no  va  safo,  ziyo  va  ishq 
ahli - haqidagi mukammal kitobi “Nasoimul-muhabba min shamoimul-futuvva”dir.  
 Dehqon va ziyolidan tashqari yana ikki asosiy ijtimoiy toifa mavjud bo’lib, 
ular  ham  jamiyat  uchun  zaruriydir.  Biri  -  barcha  ijtimoiy  sohalardagi  tashkil 
etuvchilar,  ikkinchisi  -  kosib-hunarmandlar,  ya’ni  sanoat  mahsulotlari  ishlab 
chiqaruvchilardir.  Tashkil  etuvchilar 
guruhi  o’z  tabiatiga  ko’ra,  to  qadim 
dunyodagi  qabila  boshlig’idan  tortib, 
o’rta  asrlardagi  shoh  va  sultonlar,  yangi 
davrdagi  burjua  sinfigacha  ko’pincha 
hukmronlik  mavqeini  egallab  kelganlar. 
Navoiy  bu  tabaqa  vakillarini  birinchi 
bo’lib 
ta’riflaydi: 
sultonlar, 
beklar, 
noiblar,  vazirlar,  sadrlar,  shayhul-islom 
va  qozilar,  lashkarboshi  va  yasovullar... 
Bularning  aksariyati  mutafakkir  shoirning  achchiq  ginalariga  sazovor  bo’ladi. 
Ularsiz  jamiyat  to’kis  emas,  ammo  ularning  “tashkil  etish”  usullari  davr  taqozosi 
va  hukmronlikning  murakkab  botiniy  qonuniyatlari  ta’sirida  o’ta  johil  va  ayovsiz 
                                         
102
 
 Alisher Navoiy. Mukammal asarlar to’plami. 14-j., T., 1998, s.46 
Darvesh  –  Navoiy  nazdida  ma’naviy 
kamolotga  erishgan  shaxs,  haqiqiy  ziyoli 
timsoli,  “ichi  tashi  bilan  muvofiq,  balki 
arig’roq (pokroq), botini zohir bila musoviy 
(teng  muvozanatda),  balki  yorug’roq”  deb 
ta’riflaydi  ularni  shoir.  Bu  toifa  ahli  elga 
faqat  ma’rifat,  ilm  nurini  tarqatish  bilan 
kifoyalanmaydi,  ular  insonlar  diliga  poklik, 
mehr-oqibat,  ezgulikka  intiqlik,  o’z-o’zini 
anglash tuyg’ularini singdiradi. 
 
www.ziyouz.com kutubxonasi

---

 
152 
shakllarda namoyon bo’lar va shu sababli Navoiy singari oriflar va mehr ahli dilida 
iztiroblar uyg’otar edi. 
Adib  asarida  “bozor  kosiblari”  va  o’zga  hunar  ahlini  ham  ayamaydi. 
“Bozorda  savdogar  kosib  -  tengriga  xoin  va  va’daga  kozib  (yolg’onchi).  Birga 
arzirni  yuzga  sotmoqdin  alarg’a  ming  mubohot,  mingga  tegarni  yuzga  olmoqdin 
alarg’a  yo’q  zarra  uyot.  Rostliq  bila  savdo  alarg’a  ziyonkorliq  va  va’daga  vafo 
alarg’a  badkirdorliq...”
103
  Ko’rinib  turibdiki,  Navoiy  kosibni  bozorda,  iqtisodiy 
muomalada  tasvir  etmoqda.  Bu  erda  u  xususiy  mulkchi,  ushbu  holatda  uning 
savdogardan, sarmoyasini ko’paytirish  g’amida  yurgan korchalon  (biznesmen)dan 
farqi yo’qdir. Hunar ahlining dehqondan farqi - u yaratuvchi sifatida ona-tabiatdan 
uzilib qolganligidir. U tabiat bilan emas, bozor bilan bog’liq, bozorda hamma narsa 
nisbiy  -  yo  sen  aldaysan,  yo  seni  aldaydilar.  Dehqon  esa  tabiat  bilan  muloqotda, 
tabiatni aldab bo’lmaydi, oxir-oqibat o’zing aldanib qolasan. Bu bilimni dehqon va 
chorvador ming yillik amaliy tajribasi bilan chuqur o’zlashtirgan. 
Yaratuvchi  kosib,  hunar  ahli  o’z  puxta  ma’naviy  asosini  ishlab  chiqmagan, 
insonlik  mohiyatini  anglab  etmagan  bo’lsa,  oddiy  bozor  tovlamachisi  darajasiga 
tushib qolishi yoki xonavayron bo’lishi hech gap emas. Sababi - inson tabiati ham 
barcha  voqelik  hodisalari  singari  o’z  ichki  ziddiyatiga  egadir.  U  bir  tarafdan 
hayvonot  olamiga,  ikkinchi  tomondan  Haqqa,  borliqning  ma’naviy  mohiyatiga 
tutashdir.  “Lison  ut-tayr”da  ta’kidlanishicha,  inson  jismida  to’rt  bir-biriga  zid 
moddiy  unsur  birlashgan,  dili  esa  haqiqat  asrorining  ganjinasidir.  Hayvonlarning 
har  qanday  toifasi,  avvalo  qorinning  quli,  qolaversa  o’z  naslidan  avlod  qoldirish 
vazifasini,  tabiat  buyurgan  vazifani  bajaradilar,  yana  bir-biriga  emish  bo’ladilar. 
Insonda ham hayvonlarda bo’lgan barcha tabiiy ehtiyojlar mavjud. Agar inson o’z 
aqlini  ma’rifat  ziyosi  bilan  yoritmasa,  yaratuvchilik  vazifasini  ado  etishga  ongli 
munosabatda  bo’lib,  astoydil  shug’ullanmasa,  dilida  o’zgalarga  mehr-shafqat 
tuyg’usi  yolqinlanmasa,  u  ham  ikki  oyoqli  mahluq,  qorinning  quli  bo’lib 
qolaberadi. 
Insonga  aql  Haqni  tanish  uchun  berilgan.  Agar  aql  vazifasidan  adashsa, 
dorilik  uchun  mo’ljallangan  javhardan  zahar  sifatida  foydalanish  kabi  holat 
vujudga  keladi.  Zahar  vazifasini  bajara  boshlagan  aql  qudrati  butun  insoniyatni 
zaharlashga  qodirdir.  O’tmish  “lison  ul-g’ayb”  egalarining  asosiy  faoliyat 
mazmuni ushbu falokatning oldini olishga qaratilgan edi. 
                                         
103
 
 Alisher Navoiy, Mukammal asarlar to’plami. 14-j., T., 1998, s.35 
www.ziyouz.com kutubxonasi

---

 
153 
 Sobiq  sho’rolar  davrida  biz  sof  materializm  va  jangovar  ateizm 
pozitsiyalarida  sobitqadamlik  ko’rsatib,  ajdodlarimiz  merosidan  ham  dahriylik 
unsurlarini  qidirar edik. Mo’ljalimizga bir  oz  mos keladigan  fikr  yo jumla topsak, 
uni  har tomonlama ko’z-ko’z qilardik. Bordi-yu, aksincha bo’lsa, ularni ommaviy 
nashrlardan  tushirib  qoldirar,  murakkab  o’rinlarni  ko’rib-ko’rmaslikka  olib  o’tib 
ketar  edik.  Mustaqillik  sharofati  tufayli  islomga  umumiy  qaytish  jarayoni  rivoj 
olib,  biz  ham  buyuk  ajdodlarimiz  asarlaridagi  dinga  aloqador  o’rinlarga  ayricha 
ahamiyat  bera  boshladik.  O’tmish  allomalar  uchun  o’z-o’zidan  tabiiy  bo’lgan 
e’tiqodlilik  ko’zimizga  to’tiyo  bo’lib,  “Mana  falonchi  ham  e’tiqodli  musulmon 
bo’lgan,  Allohga  munojot  etgan”,  deb  ta’kidlash  bugun  bizga  faxr  tuyg’usi  baxsh 
eta  boshladi.  Tasavvufni  ulug’lash,  barcha  o’tmish 
allomalarimizning 
mutasavvif 
ekanligiga 
e’tibor 
qaratish  ham  ushbu  jarayonning  uzviy  qismidir.  Har 
ishda me’yor tuzuk. Inson tabiati faqat ruhiy dunyodan 
iborat  bo’lmagani  sababli,  u  agar  to’liq  moddiy  dunyo 
ehtiyojlarini rad etsa, yo bu foniy dunyoni tark etmog’i, 
yo ikkiyuzlamachilikni, ya’ni riyokorlikni kasb etmog’i 
lozim.  Ahli  futuvva  ushbu  ziddiyatni  engib  o’ta  olgan 
jamoadir.  Futuvva  ma’naviyatini  o’zlashtirgan  kishi 
amalda  yaratuvchi  va  ruhiyatda  darveshdir.  Uning 
axloqiy 
jihatdan 
sifati 
- 
javonmardlik, 
ya’ni 
sahovatlilik,  oliyhimmatlik,  kamtarinlik,  to’g’riso’zlik, 
mardlik  kabi  xislatlarning  uzviy  yaxlitlikda  namoyon 
bo’lishidir. “Bu  guruh  mehnat bilan topgan  nonini boylik deb bilgay”, deb yozadi 
Unsuralmaoliy Kaykovus.  
Darhaqiqat,  Alisher  Navoiyning  “Nasoim  ul-muhabbat  min  shamoim  ul-
futuvvat”  asarida  tilga  olingan  mashoyix  va  avliyoning  hayot  tarzidagi  asosiy 
xususiyatlardan  avvali  ularning  har  biri  bir  kasb  bilan  mashg’ul  bo’lib,  halol 
mehnatlari  hisobiga  ro’zg’or  tebratishlaridir:  Abu  Said  Xarroz  -  etikdo’z, 
Muhammad Sakkok - pichoqchi, Abu Hafz Haddod - temirchi, Abulabbos Omiliy - 
qassob,  Ibrohim  Ojiriy  -  g’isht  quyuvchi,  yana  birlari  hammol,  boshqalari  najjor, 
hech bo’lmasa, o’tin tashuvchi va hokazo.
104
 
Ma’naviyat  -  o’zlikni  anglashdir.  Shu  nuqtai  nazardan  qaraganda,  milliy 
ma’naviyat  tarixi  millatning  o’zligini  anglash  yo’lidagi  takomil  bosqichlaridan 
iborat. Avvalo inson urug’ jamoasi, qabila darajasida, so’ng xalq, millat darajasida 
o’zligini  anglab  etdi.  Insoniyat  takomilidagi  necha  ming  yillar  davom  etgan  bu 
birinchi  katta  davr  millatimiz  uchun  VI-VII  asrlarda  Buyuk  turk  xoqonligining 
tashkil topishi bilan yakunlandi. 
Keyingi  davr  millatimizning  islom  mintaqa  madaniyati  doirasida  bosib 
o’tgan takomil  yo’li  bo’lib, VIII asrdan XVI asr boshlarigacha davom etdi.  Ilohiy 
kitoblarda avval boshdanoq butun  insoniyat, tabiat  va koinotning  yaxlitligi, birligi 
haqida  xabar  berilgan  bo’lsa  ham,  «er  yuzidagi  xalifalar»  atalmish  insonlar 
                                         
104
 
 Alisher Navoiy. Mukammal asarlar to’plami.15-jild, s. 68