99
Минг куёш шуъласи
,
лан кириб келишди. Уларнинг йўлбошчилари са-
фида Фарибанинг кумири – Панж шер арслони но-
мини олган тожик Аҳмадшоҳ Масъуд ҳам бор эди.
Эртаси куни Фариба умуман бошқача кайфиятда
уйғонди. Беш йилдан бери қора кийимини ечма-
ган аёл, энди фақат байрамларда киядиган мовий
кўйлагини кийди. Дераза ва полларни ювиб чиқ-
ди.
Уйларни тозалаб, ваннани қатрон қилди.
– Бугун зиёфат қиламиз, – деди у тантанавор
оҳангда.
У ошхонага кириб, қўлларини биқинига тира-
ди ва норози қиёфада Лайлога юзланди:
– Вой-вўй, ошхонамни нима қип қўйдинглар, –
сўради у беозор норозилик билан. – Ҳамма нарса-
ни жойини алмаштириб ташлабсизлар, ҳеч нар-
сани топиб бўлмаяпти.
Лайло онасидаги бу кутилмаган ўзгаришдан
ҳам ҳайратда, ҳам бир оз хавотирда эди. Онаси
байрам дастурхони таомномасини тузиб чиқди:
кўкатли шўрва, ош, котлет, устига ялпиз сепил-
ган, қатиқ сурилган манти...
– Қошларингни терибсанми? – гуручнинг то-
шини тераётиб, қизидан сўради.
– Озгина!
Онаси гуручни кафти билан ишқалаб ювар-
кан, яна қизига юзланди:
– Тариқ дўстинг юрибдими?
– Ҳа, отаси касал бўп қолган.
– Ҳозир неччига кирди?
– Билмадим, олтмиш-етмишларда шекилли!
– Мен Тариқни сўраяпман.
– Ҳа, уми, яқиндагина 16 га тўлди.
–
Чиройли бола, тўғрими?
Лайло уялиб, елка қисди.
– Нима демоқчисиз бу билан, ойи?
100
Холид Хусайний
,
– Ҳеч нарса, – самимий жилмайди онаси. – Би-
ласанми, бир пайтлар сизлар бирга ўйнасанглар,
у ер-бу ерга бирга борсанглар ҳамма кулиб, жил-
майиб қарарди. Энди эса, сизлар катта бўлдинг-
лар, қарашлар ҳам ўзгаради. Сен... сийнабанд
тақяпсанми?
Лайло бу саволдан гангиб қолди.
– Нега менга бир оғиз айтмадинг? – ҳаддидан
ошаётганини билган онаси сал юмшади. – Тариқ
минг қилсаям ўғил бола. Қизлар
билан юрсаям
ҳеч ким уни айбламайди. Сен эса, қиз боласан.
Сендек чиройли қизлар учун ор-номусни асраш
жуда нозик масала. Тасаввур қил, қўлингда кич-
кина майнани ушлаб турибсан, кафтингни ёзи-
шинг билан у йўқ – учиб кетади. Номус, иффат
ҳам ана шу майнага ўхшайди.
– Ўзингизам бир пайтлар отамни кўриш учун
девор ошиб ўтганингизни айтгандингиз-ку!
– Биз қариндош эдик. Ва турмуш ҳам қурдик.
– Биз Тариқ билан дўстмиз, холос, – деди Лайло
бир оз қатъиятсизлик билан. – У... худди акамдек...
– Ҳеч қанақа аканг эмас, – онасининг қовоғи
солинди. – Сенинг акаларинг Ватан учун шаҳид
бўлишди. Ўша дурадгорнинг чўлоқ ўғли сенга
ака бўп қолдими?
– Ойи, кечиринг, унақа демоқчи эмасдим...
Онаси оғир хўрсинди.
– Нима бўлганда ҳам, энди қадамингни билиб
бос, одамлар гап-сўз қилишмасин!
Лайло нимадир демоққа оғиз жуфтлади, аммо
индамади. Онаси ҳақ эди. Лайло Тариқ билан кў-
чаларни
айланиб юрганида, одамларнинг уларга
қаратилган қизиқувчан нигоҳларини кўп бора ҳис
этган. Унинг назарида ҳамма уларга бошдан-оёқ
назар солиб, ортларидан пичирлашиб қоладиган-
дек туюларди. У айни чоғда Тариққа нисбатан бўл-