www.ziyouz.com kutubxonasi
25
шофёрларга ташвиш яна ортарди, йўл тузатувчиларга эса яна ҳам қийинроқ бўларди. Улар
тоғлардан кўчиб турадиган қор уюмларига қарши кураш олиб борар ва қор ўпирилиб тушиши
мумкин бўлган хавфли ерларни олдинданоқ портлатишиб, дарҳол йўлни тозалаб қўйишар эди.
Тўғри, ўша йилги қиш бир оз тинчроқ ўтган эди. Ёки менга шундай кўрингандир, чунки иш
шунчалик кўп эдики, унча-мунча нарсаларга эътибор бермасдик. Ўша йили бизнинг автобазага
кутилмаганда катта қўшимча топшириқ беришди. Аниқроғи, бундай катта топшириқни олишга
биз шофёрлар ўзимиз сабабчи бўлган эдик, шахсан мен унинг ташаббускори эдим. Мен бунга
ҳозир ҳам афсусланмайман ва маъқул иш қилганман, деб ҳисоблайман. Аммо, назаримда,
менинг барча мусибатларим худди шундан бошлангандек туюлади. Воқеа бундай булган эди.
Бир куни кечқурун автобазага қайтиб келаётган эдим. Асал мендан Алибек Жонтуриннинг
хотинига кичик бир тугунча бериб юборди. Мен машинани уларнинг уйи томон буриб, сигнал
бердим. Алибекнинг хотини чиқди. Унга ҳалиги тугунчани бераётиб:
—
Алибек уйдами? — деб сўрадим.
—
Йўқ, ҳали келганича йўқ.
—
Қаёқда у, йўлдами?
—
Йўғ-а, бугун йўлга чиққани йўқ, кейинроқ борармиш. Нимагадир у ёқдан-бу ёққа зир
югуриб юрибди. Айтишича, хитойлик ишчилар автобазага телеграмма юборишган эмиш.
—
У ёқда нима гап бўлибди?
—
Завод учун асбоб-ускуналарни тезроқ етказиб беришни илтимос қилишибди,
—
Қанақа асбоб-ускуна? Синцзянда қурилаётган қишлоқ хўжалик машиналари заводи
учунми?
—
Билмадим, Илёс. Ўзинг эшитиб қоларсан.
—
Ҳозир Алибек қаердайкин?
—
Қаерда бўларди. Юк тушириш станциясида-да, ҳамма ўша ерда. Эшелонлар келганмиш.
Мен ҳам машинани ўша ёққа томон ҳайдадим. Нима гап ўзи, аниқлаб олай дедим-да. Мана,
етиб ҳам келдим. Бизнинг юк тушириш станциямиз дарада, кўлдан сал берида жойлашган
бўлиб, темир йўлнинг сўнгги станцияси эди. У ерда ғала-ғовур, ғира-шира қоронғи, ҳеч нарсани
пайқаб бўлмасди. Дара томондан эсаётган кучли шамол симёғочлардаги чироқларни тебратар,
шувиллаб шпалларни ялаб ўтарди. Вагонларни бир-бирига тиркаб юрган паровозлар у ёкдан-бу
ёққа қатнаб турарди. Энг чеккадаги йўлда турган кран илгакларини кўтариб, тебранганича,
вагонлардаги сим ва тунука тасмачалар билан танғиб, михлаб ташланган яшикларни
тушираётган эди. Янглишмабман. Бу Син-цзяндаги машинасозлик заводига юбориладиган
транзит юклар эди. У ерда йирик иншоот қурилаётганди. Авваллари ҳам биз у ёққа баъзи асбоб-
ускуналарни олиб борган эдик.
Автобазамиз машиналаридан талайгинаси шу ерда экан. Бироқ ҳали уларнинг биронтаси
ҳам юк ортмай турарди. Ҳамма шофёрлар ниманидир кутишаётгандек эди. Улар кабиналарда,
машина зиналарида ўтиришарди. Баъзилар шамолдан паналаниб, яшикларга суяниб олишганди.
Мен улар билан саломлашдим. Бирон кимса менга эътибор ҳам бермади. Папиросларини
тутатишиб, сукут сақлаб туришарди. Четроқда ўтирган Алибекни кўриб қолдим. Унинг олдига
бордим.
—
Салом, Алибек!
—
Салом!
—
Нима қиляпсизлар? Телеграмма олибсизларми?
—
Ҳа. Заводни муддатидан илгари ишга туширишмоқчи.
—
Хўш, нима бўпти?
—
Энди гап бизда қолди.
—
Ростданми?
—
Кўряпсанми, бутун йўл ёқалари юкка тўлиб кетибди. Ҳали яна келади. Буларни қачон
Чингиз Айтматов. Сарвқомат дилбарим (қисса)
Do'stlaringiz bilan baham: |